Април 2012 године и јек предизборне кампање.

 

Иако перманентно равнодушна да се бавим тиме ко чини власт у овој општини, игром случаја била сам принуђена да ово наметнуто дешавање испратим, свесно олакшавајући себи оном чувеном Шекспировом: Мудар је отац који познаје своје дете.

 

Очекивано нападна кампања, са лајт мотивом исте: Он је тај милосрдни анђео који ће нас спасити. Иако доказани скептик, помислих да би, упркос врло оскудном вокабулару, помало неспретном наступу, и без неке нашироко познате биографије Он можда и могао нешто да уради, свесно игноришући гнушање на политичаре из народа.

 

Стигао је Он и на завршни митинг, са све познатом естрадном уметницом, али хајде да не дужим о томе кад већ могу увек да се извучем са: укуси су различити. Од свих предизборних обећања и хвалоспева о свом дотадашњем раду и залагању, од свега онога на чему и јесте добио некакве поене, мој фаворит је била прича о енормном броју људи које је запослио, чини ми се да се бројка вртела око 500, И оно што се мене посебно дојмило било је једно енергично:“ Када уђемо у ову зграду, радићемо 24х, бре!“ (да, у јавним наступима његова најчешће употребљена речца:“бре“)

 

У том неком мимоходу је и ушао у ту зграду, иако је интересна група чији је члан заузела треће место на локалним изборима, а ова интелектуална и морална громада, као председник градског одбора поменуте, на нивоу града није прешао ценсус (толико о његовом успешном раду док је био Ђиласов потрчко).

 

И креће силовито, прве недеље уводи фарсу познатију као Отворена врата, са циљем да се упозна са проблемима грађана и евентуално помогне. То и не би била тако лоша идеја да милосрдне сеансе нису личиле на спрдачину и подсмевање онима који су на разговор дошли. Да ли ишта може бити више понижавајуће од тога да је грађане примао у холу општине, где је свако ко је на заказан или незаказан разговор дошао, могао да чује шта онај пре њега говори? Мени лично је то био ужасно понижавајући моменат и директан атак на интелигенцију.

 

Заборавих да напоменем већ познато: акценат је и даље на запошљавању младих и образованих, а ја лично знам бар двоцифрен број ове циљне групе која му се обратила из поменутог разлога, а све од запошљавања је остало на томе да је записао бројеве телефона у свој роковник , и да исте никада није употебио, одбијајући да прихвати чак и биографије које су му нуђене. Али, човек када је очајан хвата се и за сламку, чак толико да свесно понизи себе обраћајући се свакаквој багри која тиме храни его. Bаљда им је то једини начин да се осете моћним.

 

Да иронија буде већа, од толико усиљеног потенцирања на запошљавању образованих кадрова, он је око себе, у свој dream team, окупиo полуобразован свет са срамно сиромашним биографијама.

 

И у старту, док се он сликао на локалној телевизији заједно са онима који су хорски захваљивали на његовом милосрђу које их је довело до запослења (искрено се надам да су добили хонораре бар за те улоге), излази чланак у једним дневним новинама са упечатљивим насловом : Ја и брат дрмамo Обреновцeм. Да, излетео се, не знајући да је тиме што је брата поставио као једног од својих помоћника (тако стручан и способан а потребно му је чак 3 помоћника, ваљда није у стању од толиког рада све да постигне) загазио у чист непотизам. Али, снашао се… Oформљен је фонд за развој (не знам чега) и нашао је место за свог подједнако стручног и образованог брата чије је једино занимање дугогодишње безуспешно студирање и ништа више, уз corpus delicti мање стручан него остали крем који је угурао у општину . И тако креће измишљање нових радних места за које нису потребне ни квалификације, ни образовање, довољно је само бити нечији брат, кућни пријатељ, син блиске пријатељице, студент професора блиског пријатеља, љубавница… Да, то су кључни критеријуми који се користе при селекцији кадрова , од стране оних који су се залагали за департизацију. Ништа изненађујуће, јасно је било од старта да је неспособни лицемер, просто да човек пожали за, бар мало, интелигентнијим одигравањем.

 

Поред свега тога, чак није ни лично истрајао у овој фарси отворених врата, па је убрзо све препустио својим стручним сарадницима, који су нудили већ попуњена радна места, куда друго него тамо где је председник познат као: шеф кадровске службе – на Аеродром-у . Негде сам прочитала да нема бедема између њега и грађана. Истина, нема… осим једне ситнице – блиндираних врата кроз која може да прође само онај који зна шифру за иста.

 

Дакле, врло брзо схватамо да је у питању само јефтин маркетинг, који је трајао за толико колико му је требало да уђе у зграду општине. Захваљујући његовој интелигенцији и карактерности, чак су и наивни брзо прозрели шта он уме и за шта је способан, зато се сад и тако грчевито држи своје функције свестан тога да када оде са поменуте завршио је своју политичку каријеру заувек.

 

И, шта му преостаје него узурпирање локалне телевизије, на којој се исти прилози вазда понављају, рекламирање његових непостојећих успеха (некад стичем утисак да је он и даље у предизборној кампањи). Из тог разлога највише и избегавам локалну телевизију, јер ми само Чучково појављивање изазива неописиву мучнину, па и гађење. И не само из разлога што сам естета, ово је нешто што је толико усиљено да не може а да се не примети.

 

Издвојила бих и патетични политички тестамент, илити Отворено писмо грађанима Обреновца. Мене лично је било ужасно срамота што сам оно прочитала, и не могу да престанем да се питам: ако је све радио поштујући закон, чему онда правдање?

 

И, постаје јасно… он је ту да би се мало играо власти (надајмо се веома кратко, јер са њим су и 4 године као читава вечност), осетио силним и моћним, и свакако, да би опустошио општински буџет, што му за сад иде евидентно успешно. Такође, у мору његових слабије видљивих успеха вреди истаћи отварање рачуна у локалним ресторанима, где се на рачун општине храни елита из његовог тима. И не само то, овај брижни месија брине ио породицама својих истакнутијих сабораца из тима, мада су ипак условљени да долазе и наручују роштиљ за понети, са назнаком:“ на рачун општине“ (мислим, заиста би било неморално ако би то морали да им достављају по кућама, зар не?).

 

5000 динара за новорођенчад ми је тек дегутантно и да поменем (иако, ипак, помињем), са све намером да се упоређује са Палмом који за рођење детета поклања 1200 еура. Одакле му уопште и назнака идеје за оваквим упоређивањем? Као да није већ довољно велики блам и сама помисао, и на суму, и на предмет поређења.

 

И зато мислим да свако, ко би овог накарадног назови политичара, од скоро познатог и као: стечајни председник општине, могао поново да подржи, имао бар дискутабилан проблем са мазохизмом. Једино добро чему могу да се надам је да ће до смене власти проћи издржљиво мало времена, и да ће млади и образовани преживети захваљујући старијима, јер једино тако и могу. Старијима такође држим палчеве да преживе.

 

Цвета Обреновац као суво цвеће, уживајмо у мирису још мало.