Пише: колумниста Александра Лукић

 

Последице, сјај и беда.. оног, “Гласај за Чучка”!

 

То је било све, само не обична вожња кроз град…

 

Иако сам поборник шетње која осим што је здрава, има и релаксирајуће дејство на свакога од нас, недостатак слободног времена и стандардне високе температуре, натерали су ме да узмем кључеве од кола и кренем да завршавам све што сам планирала за тај дан.

 

Да не смарам са оним поетским дескрипцијама како се кроз  полуотворен прозор “благи поветарац поигравао са мојом плавом косом” и како сам у једном тренутку замишљала да фурам “Bentley-а”, све док ме први лежећи полицајац није вратио у реалност и подсетио да сам још увек за воланом “Hyndai-а”. Не ради се о томе!

 

Поента је да сам се, заустављајући се на семафору, сусрела са једном поражавајућом сликом.На пешачком прелазу, појавио се човек, чија је појава говорила више од 1.000 речи. Дуге, неуредне браде, чупаве косе, у исцепаним панталонама, и са флашом у руци, био би тек један од оних маргиналних ликова овог друштва, један од оних на ивици егзистенције, којем је та флаша алкохола једини  луксуз који себи може да приушти.

 

БИО БИ…да није носио мајицу на којој је великим словима писало “ГЛАСАЈ ЗА ЧУЧКА”! Какава иронија! Зар овако завршавају Ваше присталице, уважени председниче? Јел’ то цех који је морао да плати јер је, подлегавши Вашој демагогији и инфлуенцији, тог 6. маја, заокружио “чувени” број “3”? У првом тренутку сам се запитала зашто Вам се није обратио за помоћ, зашто није искористио општепознату бенефицију “отворена врата”, а онда се сетих да су се иста пребрзо затворила!

 

Нема сумње да бих наставила да нижем питања у глави, да ме звук сирене суседног аутомобила није опоменуо да се упалило зелено и да треба да кренем.

 

А само пар метара даље, излазећи из попречне улице, следио је наставак филма.

 

Као по сценарију неке драме, пут ми пресече колона коју су чинила три ( 3) црна аутомобила, наравно са тамним стаклима као једним од императива који служи да нам скрене пажњу да се воза нека битна “зверка”!

 

И шта мислите ко је био унутра? Ако су вам Николић, Вучко или Дачић прва асоцијација, морам вам рећи да грешите. Реално, то и јесу једини људи чије кретање захтева посебан ниво безбедности, појачан пратњом, али овога пута, у колима је био, ни мање, ни више,него “БРОЈ 3”!

 

Да, наш “БРОЈ 3”! Саосећајан, афектуозан, један од нас, алтруиста у правом смислу те речи. Па шта ће му онда возач и обезбеђење? Некако ми све то “вуче” на Ал Цапоне фазон, и не иде уз онај  имиџ човека из народа, који се упорно труди да дочара годину и по дана.

 

Да ли је могуће да у 4. деценији живота нема положен возачки испит, и зар као главни доброчинитељ и омиљени лик у Обреновцу, не може да се креће нормално, као и сви ми?

 

Не може, а знате зашто?

 

Зато што је годину и по дана све осим председника општине. Зар му нико није рекао да се кандидовао на ИЗБОРИМА ЗА ЛОКАЛНУ ВЛАСТ, а не на конкурсу за еvent – менаџера, руководиоца геронтолошког центра или заштитно лице локалне, али и режимске ТВ, што значи да није његова надлежност организовање концерата разних естрадних уметника, измишљање волонтерскоих сервиса за свако годишње доба, и непрекидно позирање пред камерама. Када би то, најзад, схватио, можда би нам и кренуло на боље.

 

До тада, није на одмет подсетити “Број 3”,да су аутократија и тоталитаризам одавно иза нас и да свако има право на критику и сопствено мишљење, било оно у складу са нашим жељама и очекивањима, или не!